Termin "Domaćin" jedan je od ključnih za razumevanje ovdašnjeg vrednosnog sistema i popularnog diskursa. Zato je od velike važnosti posebno za političku nauku jer predstavlja važan idealno tipski model koji se projektuje kroz sve nivoe javne uprave. Umesto državnog službenika mi imamo njega - domaćina.
Šta se krije iza tog termina u aktuelnoj interpretaciji - odgovor je nažalost jednostavan, pod uslovom da se prihvati upotreba tuuđica odnosno u ovom konkretnom smislu turcizma (što nije bez značaja samo po sebi). Jer domaćin je zapravo najpre - Kabadahija. Za neupućene će biti poseban post o ovom balkanskom tipu ličnosti.
Dakle, na svakom od nivoa vlasti postoje ti od vlasti ošamućeni svatovi oko kojih je vakuum, koga stvaraju njegovi ukućani, odnosno birokrate. Taj razređeni vazduh naročito pogoduje ovoj transformaciji.
Često pripit ili sasvim pijan (od vlasti ili alkohola) domaćin je uvek okružen ljudima kojima ne pada na pamet da mu upute bilo kakvu kritiku, jer su pred njim oni uvek manje od ljudi, nebitni. Jedini važan je on, jer sa njime započinje i završava njihova istorija.
Primer, nedavna poseta premijera Srbije Ankoni i izjava da je Italija jedini pravi prijatelj Srbije na Zapadu.
To je dakle bila pohvala Italiji koja zaista jeste benevolentna prema Srbiji i jedan od najvećih investitora ali zašto je bilo potrebno svima drugima zaleptiti šamar. Možda zato što drugi govore stvari koje nisu uvek tako prijatne. Oni se bre, ne ponašaju onako kako je Domaćin navikao da ga tretiraju kod kuće.
A ako ne hvali, on šamara. To su jedina dva moda, jer kao totalitarac on mora da ignoriše svaku nijansu. Posebno onu koja se tiče evropskih političkih odnosa snaga a sa njima i svoje realno mesto u njoj.
On brate voli da ga tapšu po ramenu, domaću hranu i atmosferu, narodnu muziku i to...
I to tako ide dok mu neko ne zalepi šljagu nazad ali par puta jače. E onda domaćin menja pesmu.
Tako smo pre par meseci imali smo slučaj da je g Premijer odvalio da su sve zemlje koje su bile na strani nacista tokom tog istog rata sada odavno u Uniji, i upitao se glasno kako to može, pa je posle morao da objašnjava da nije mislio to što je rekao.
Kad se domaćin malo otrezni i nasluti da je to čudno pucketanje koje čuje zvuk sopstvenih rebara onda odjednom zna šta treba da se radi i gde treba da se ide kako da se govori i šta je to zaista Evropa danas. Baš kao što je znao da u izbornoj kampanji treba da iskopira spot za završnog Olandovog mitinga, da trči u Pariz i moljaka da "nas ne udave" a da se onda komotno i kolektivno izšora po istoj 14 jula u Beogradu.
Naravno sve to tako može zbog ljudi koji ovde žive. Nije Domaćin takav zato što voli jedino tu ulogu, već zato što se ona od njega traži, bespogovornom ropskom poslušnošću njegovih ukućana. Skok od domaćina do državnog službenika je korak od sedam milja, kao i onaj od ukućana do građanina.
