Vise od decenije bespomocno svedocimo trend razaranja jedinstvene lepote bliskoistocnih gradova, prvo Bagdada, Damaska,
Alepa, sada Palmire.
Uspesno se, iako malo drugacije, razvaljuje i po Beogradu i drugim
istocno evropskim gradovima.
Rusenje traje u arhitekturi ali i javnom govoru. Estetsko i eticko su jedno. Dominantna premisa je da sve sto vidimo jeste vec vidjeno, prepoznato iako nije shvaceno, pezorativno, zovijalno i polusvareno. Taj diskurs zapocinje sa sledecom temeljnom paradigmom: Sve je moguce, i nista nije istina.
Odnosno, sve sto je vazno i lepo zapravo je trivijalno i ruzno. Javnost je svuda, uzasno je povrsna i glupa a Mi, mi smo isti kao ona. Osudjeni na blamazu ucestvovanja u "javnom mnjenju" koje kao da sistemski na smrt osudjuje svaku lepotu, a sa njom i istinu. To je kazu sve posledica, nusefekat postmoderne – nema istine, nema lazi,
nema lepo i ruzno, sve ide, sve je jednako dobro. Nema izuzentno, vrhunski, autorski, suptilno... Ima: sve zajedno, odjednom, pomesano, neznalacki, za sve ukuse...ali zaista za sve.
Ipak oni koji cmizdre nad starom lepotom i istinom, mozda treba da se utese. Mozda treba da slavimo, da na svoj nacin ucestvujemo u toj divljoj zabavi rusenja. Mozda bas tako treba, da sve nestane da bi nesto novo moglo da pocne. Od pocetka
