Domaćin

Termin "Domaćin" jedan je od ključnih za razumevanje ovdašnjeg vrednosnog sistema i popularnog diskursa. Zato je od velike važnosti posebno za političku nauku jer predstavlja važan idealno tipski model koji se projektuje kroz sve nivoe javne uprave. Umesto državnog službenika mi imamo njega - domaćina.

Šta se krije iza tog termina u aktuelnoj interpretaciji - odgovor je nažalost jednostavan, pod uslovom da se prihvati upotreba tuuđica odnosno u ovom konkretnom smislu turcizma (što nije bez značaja samo po sebi). Jer domaćin je zapravo najpre - Kabadahija. Za neupućene će biti poseban post o ovom balkanskom tipu ličnosti.
Dakle, na svakom od nivoa vlasti postoje ti od vlasti ošamućeni svatovi oko kojih je vakuum, koga stvaraju njegovi ukućani, odnosno birokrate. Taj razređeni vazduh naročito pogoduje ovoj transformaciji.

Često pripit  ili sasvim pijan (od vlasti ili alkohola) domaćin je uvek okružen ljudima kojima ne pada na pamet da mu upute bilo kakvu kritiku, jer su pred njim oni uvek manje od ljudi, nebitni. Jedini važan je on, jer sa njime započinje i završava njihova istorija.
Primer, nedavna poseta premijera Srbije Ankoni i izjava da je Italija jedini pravi prijatelj Srbije na Zapadu.
To je dakle bila pohvala Italiji koja zaista jeste benevolentna prema Srbiji i jedan od najvećih investitora ali zašto je bilo potrebno svima drugima zaleptiti šamar. Možda zato što drugi govore stvari koje nisu uvek tako prijatne. Oni se bre, ne ponašaju onako kako je Domaćin navikao da ga tretiraju kod kuće.
A ako ne hvali, on šamara. To su jedina dva moda, jer kao totalitarac on mora da ignoriše svaku nijansu. Posebno onu koja se tiče evropskih političkih odnosa snaga a sa njima i svoje realno mesto u njoj.

On brate voli da ga tapšu po ramenu, domaću hranu i atmosferu, narodnu muziku i to...

I to tako ide dok mu neko ne zalepi šljagu nazad ali par puta jače. E onda domaćin menja pesmu.
Tako smo pre par meseci imali smo slučaj da je g Premijer odvalio da su sve zemlje koje su bile na strani nacista tokom tog istog rata sada odavno u Uniji, i upitao se glasno kako to može, pa je posle morao da objašnjava da nije mislio to što je rekao.

Kad se domaćin malo otrezni i nasluti da je to čudno pucketanje koje čuje zvuk sopstvenih rebara onda odjednom zna šta treba da se radi i gde treba da se ide kako da se govori i šta je to zaista Evropa danas. Baš kao što je znao da u izbornoj kampanji treba da iskopira spot za završnog Olandovog mitinga, da trči u Pariz i moljaka da "nas ne udave" a da se onda komotno i kolektivno izšora po istoj 14 jula u Beogradu.


Naravno sve to tako može zbog ljudi koji ovde žive. Nije Domaćin takav zato što voli jedino tu ulogu, već zato što se ona od njega traži, bespogovornom ropskom poslušnošću njegovih ukućana. Skok od domaćina do državnog službenika je korak od sedam milja, kao i onaj od ukućana do građanina.

Uvek i jedino, tragična komedija

Oni koji se pitaju zašto je svaki pokušaj uvođenja zakonitosti u ovoj zemlji neophodno pretvoriti u sopstvenu parodiju, verovatno još nisu upoznati sa jednom drugom zakonitošću vezanom za ove prostore a to je ona da je jedini pravi narativ ovde uvek i jedino bila parodija, banalnost i tragična komedija.

Parodija je kada čovek koji je dokazano gradio nelegalno veliki komercijalni objekat i bio uključen u prevare gde god da je radio u državnoj upravi, upravo onaj koji treba da sprovodi proces legalizacije.
http://www.vreme.com/cms/view.php?id=494579&print=yes


Dramaturški gledano da biste imali pravu tragi komediju, morate imati i tragične i komične situacije i događaje koji se prelivaju iz jednog u drugo značenje, kao i likove tragičare - to su oni koji igraju po pravilima, ali će pristati da budu izigrani što njihovo poštenje transferiše u podaništvo i samouverene siledžije koji će kroz pravila proći kao kroz puter oslanjajući se najpre na svoje dubinsko poznavanje mentaliteta ljudi pored kojih žive.

Onako kako je jedan Obren Joksimović morao da bude ministar zdravlja u Đinđićevoj vladi i kako aktualna ministarka zdravlja juče kaže da je "prava korupcija u zdravstvu u velikim nabavkama" a rečenicu završi mrtva hladna konstatacijom da je to stvar mentaliteta, kao da njen potpis nije ispod svakog tendera za nabavke u zdravstvu, tako i jedan Ilić MORA da bude zadužen da legalizuje bespravne objekte po Zlatiboru, Tari i drugim nacionalnim parkovma.
Niko drugi, mora on, inače nema prave zajebancije.
Legalizaciju Mora da vodi čovek, koji je kroz iglene uši izbegao da dopadne zatvora, zbog napada na novinare koji ga je pitao nešto nezgodno u vezi njegovih poslova naravno jer je zapravo to za njega jedino ozbiljno i nezgodno. Čovek koji je pomenut kao organizator u snimljenom razgovoru ljudi koji su uhapšeni za muljanje sa naplatom putarina. E sad baš on treba da sprovodi zakon, što reče Vuk Drašković da bude koza koja će čuvati kupus. Ali možda je pravi citat onaj koji prihvata kumu pomenutog književnika - episkopu ubilačkih banalnosti: Ko vam je kriv što ste mi verovali! Sve je dakle šala, osim love i sile.
And the joke... is on you.