Priznajem, bio sam juče na utakmici i gledao Partizan, taj nepresušni izvor razočarenja, za moju vrstu koja se stručno naziva "lečeni Grobar."
Krenuo sam sa dobrim osećajem da možemo da prođemo trapave, iako fizički dobro pripremljene Bugare, ali posle svega dvadesetak minuta na zapadnoj tribini više ne mislim tak.
Zašto? Prečka, jedan napad drugi. Momci ne igraju loše ali vajb na stadionu... ekstremno je loš. Ne zato što je tiho. Glasni su Grobari ali vajb, atmosfera = čista, destilovana mržnja.
Prema čemu? Pa, manje više - prema svemu:
Mrze se i psuju naši, njihovi igrači, navijačima jednim drugim onom što je seo na nečije mesto, onim lopovima u loži...zviždi se sudijama kada stupe na teren, naravno za dobrodošlicu. Svima majku... Dobro je da se ne sviraju himne...
Iako je igra OK ljudi oko mene psuju dobacuju nervozno, svako vraćanje lopte nazad prati se zvižducima, i naravno dve sukobljene navijačke tribine sa vatrenim navijačima časte se međusobno. Jedna manja grupa zovu se Zabranjeni, i oni su na Istoku a drugi su jeli na punom Jugu. Imamo dakle dve ekstremne navijačke grupe. Ne jednu, već dve. Njihove različite pesme ne daju mi da se koncentrišem na igru i da razumem šta se događa na terenu. Vidim samo da su Bugari slabi ali da Partizan ne može do gola, nema radosti u igri. Onog osećaja da je gol (kolektivno orgazmičko iskustvo) u vazduhu.
Nema u stvari ni Igre, zato što je niko više i ne očekuje i ne traži. Traži se neko da se zgazi, da se ponizi i satre. Jer mržnji stalno treba brza hrana.
Ljudi koji su došli sa porodicama i decom, deluju pomalo preplašeno iako zbog same dece to prikrivaju, pošto je umesto iščekivanja radosti i dalje stalno prisutna strepnja od nečeg ekstremno lošeg što bi moglo da se desi evo sad, upravo ovog trenutka. Šta god, samo ne fudbal. Igra loptom. Koje nema. Jer zna se ko su ovde gazde na masovnim sportskim događajima. E tu je srce poraza.
Fudbal u rukama demagoga, kriminalaca i ekstremista, na stručnim pozicijama upravama i tribinama.
A ekstremizam ne daje za rezultat ništa osim katastrofa, manjih ili većih razmera. Ekstremizam je slaba tačka, žarište u organizmu.
Dobro je što navijači dolaze ali, atmosfera koju stvaraju je ubilačka, ne pobednička. Poenta je sledeća
Ekstremizam je luzerski, i instrument je poraza.
Treba ga iskoreniti.
Krenuo sam sa dobrim osećajem da možemo da prođemo trapave, iako fizički dobro pripremljene Bugare, ali posle svega dvadesetak minuta na zapadnoj tribini više ne mislim tak.
Zašto? Prečka, jedan napad drugi. Momci ne igraju loše ali vajb na stadionu... ekstremno je loš. Ne zato što je tiho. Glasni su Grobari ali vajb, atmosfera = čista, destilovana mržnja.
Prema čemu? Pa, manje više - prema svemu:
Mrze se i psuju naši, njihovi igrači, navijačima jednim drugim onom što je seo na nečije mesto, onim lopovima u loži...zviždi se sudijama kada stupe na teren, naravno za dobrodošlicu. Svima majku... Dobro je da se ne sviraju himne...
Iako je igra OK ljudi oko mene psuju dobacuju nervozno, svako vraćanje lopte nazad prati se zvižducima, i naravno dve sukobljene navijačke tribine sa vatrenim navijačima časte se međusobno. Jedna manja grupa zovu se Zabranjeni, i oni su na Istoku a drugi su jeli na punom Jugu. Imamo dakle dve ekstremne navijačke grupe. Ne jednu, već dve. Njihove različite pesme ne daju mi da se koncentrišem na igru i da razumem šta se događa na terenu. Vidim samo da su Bugari slabi ali da Partizan ne može do gola, nema radosti u igri. Onog osećaja da je gol (kolektivno orgazmičko iskustvo) u vazduhu.
Nema u stvari ni Igre, zato što je niko više i ne očekuje i ne traži. Traži se neko da se zgazi, da se ponizi i satre. Jer mržnji stalno treba brza hrana.
Ljudi koji su došli sa porodicama i decom, deluju pomalo preplašeno iako zbog same dece to prikrivaju, pošto je umesto iščekivanja radosti i dalje stalno prisutna strepnja od nečeg ekstremno lošeg što bi moglo da se desi evo sad, upravo ovog trenutka. Šta god, samo ne fudbal. Igra loptom. Koje nema. Jer zna se ko su ovde gazde na masovnim sportskim događajima. E tu je srce poraza.
Fudbal u rukama demagoga, kriminalaca i ekstremista, na stručnim pozicijama upravama i tribinama.
A ekstremizam ne daje za rezultat ništa osim katastrofa, manjih ili većih razmera. Ekstremizam je slaba tačka, žarište u organizmu.
Dobro je što navijači dolaze ali, atmosfera koju stvaraju je ubilačka, ne pobednička. Poenta je sledeća
Ekstremizam je luzerski, i instrument je poraza.
Treba ga iskoreniti.
Нема коментара:
Постави коментар