Dobrodošlica Balkan style

Jedan od specijaiteta Balkana svakako predstavlja i način na koji ti poželi dobrodošlicu. Na beogradskom aerodromu posle duge šetnje kroz ogroman i pust prostor namenjen preuzimanju prtljaga i carini, bivate izručeni direktno u krkljanac i gužvu u kojoj zajedno sa dragim osobama koje te čekaju ili koje ti čekaš uvek stoje i oni: Dobro uhranjeni, krupni i agresivni muškarci sa rukama u džepovima koji žele da otmu par desetina ili stotina evra za vožnju do grada. Jedni stisnuti pored drugih, jer takva su balkanska pravila.
Pokazalo se da je više od dve i po decenije, odnosno od raspada SFRJ, država potpuno nesposobna da ih ukloni odatle.

- Ovi divljaci su i dalje tu? - pitam čoveka u uniformi aerodromskog obezbeđenja, i odmah se kajem zbog toga, jer bez tog odela on se savršeno uklapa u profil taksiste - ubice.
- Znaš, oni ne krše nikakav zakon, u stvari nema zakona po kom im može da se zabrani da stoje tu, - odgovara tip.

Sve jasno. Dobro uhranjene siledžije su ovde dominantan i prihvaćen kulturni model, baš kao i korupcija. Odnosno korupcija jeste sistem. Posle carine ide odmah pljačka, nema međuprostora, baš kao što se od pokretnih vrata pređe još svega par koraka do izlaska iz aerodromske zgrade, tako da imaš svega nekoliko metara u klaustrofobično niskom holu, da prepoznaš ili da tebe prepoznaju pre nego što nastupe ajkule.

Mislim da je pogrešno tražiti da se uklone siledžije. To je zaista preveliki zadatak, za ovaj stadijum razvoja državne uprave. Mislim da bi za početak bilo sasvim dovoljno da samo produže taj hodnik u kome se prepoznaju oni koji dolaze i oni koji odlaze.

Dajte malo više od tih par teskobnih metara, pod rešetkom kao u garaži parking servisa
.
Znate ono, kao u filmovima, pedesetak metara dugačak, svetao i čist hodnik, ljudi hodaju sa koferima i gledaju sa jedne strane neke lepe slike, a sa druge lica rodbine, prijatelja i poslovnih partnera, koji mašu, pa onda neko upozorenje pa tek onda, na kraju razbojnici.

Najvažnija od svih iluzija

Zašto su progresivni i pristojni ljudi u politici, na Balkanu uvek u inferiornoj poziciji?

Primer je evo najsvežiji Josipović. Jedan normalan, decentan čovek i sasvim solidan predsednik, bez skandala, odmerenih izjava i dobrog muzičkog ukusa, mora da se zubima i noktima bori za drugi mandat protiv manje više anonimne populističke kandidatkinje, bez platforme. Takođe sasvim je moguće, da će Josipović izgubiti.

Razlog je jednostavan.
Problem progresivnih i pristojnih je to što imaju usku platformu za oslonac, koja se uz to stalno ljulja, klima i škripi. Ta konstrukcija je klimava zato što je nažalost zasnovana na iluzijama.

Oni, pristojni kandidati, moraju da paze da nikoga ne naljute jer zavise od: kritičke inteligencije, za levicu senzibilisanih biznis lidera, univerzitetske elite, manjinskih naroda, NVO sektora, liberalnog građanstva i oppinion makera, kulturnih delatnika i nezavisnih komentatora... Sve te grupe su na Balkanu ili endemske vrste, ili usled objektivno teških uslova za svoj životni stil, nekako uvek na rezervi i u crvenom - skoro pa bez goriva. Gotovi da zaplaču kada im se na semaforu ispred nosa upali crveno svetlo. Svima njima, tim dragim ljudima sa pogrešnim zanimanjima (znate to - danas su sva zanimanja pogrešna osim onih u IT industriji) potreban je neko da se na njega naljute kada im se sve skupi, a to je opet svako malo, ili stalno. U vremenima krize ovo je sve multiplikovano i balet održavanja ravnoteže na tom malom klimavom podijumu postaje sve nadrealniji.

Tako su svoje karijere iznenada završavali mnogi progresivni političari na Balkanu jer im je jedan deo njihovog biračkog tela uvređen iznenada okrenuo leđa i ostavio ih da se čude kako je moguće da je tako lako propalo nešto tako "ozbiljno i važno."

Problem je u tome što su ljudima iz gore pobrojanih kategorija potrebne brojne iluzije da bi nastavili da žive tu gde žive a posebno ta o mestu na kome žive.
Kada okreću leđa progresivnim političarima na Balkanu, sve gore pobrojane grupe perpetuiraju iluziju da žive u "normalnim" zemljama gde nema mnogo razlike između jedne i druge dominantne političke opcije. Ta najvažnija od svih iluzija, ostavlja ih tu gde jesu.

Što me opet tera da pomislim, možda je ipak bolja emigracija i ćutanje, nego beli listić i srdžba.