Sarajevo, plan grada

Ukoliko, kao ja, na svoju sramotu, niste bili u Sarajevu i ako vas ne uplasi 460 i kusur stranica Jergovicevog novog romana SARAJEVO PLAN GRADA i skupite 20tak evra, pred vama je, istinsko uzivanje u intimnom,literarnom i emotivnom oprostaju jednog pisca sa rodnim gradom. Kada završite sa čitanjem, vaš odnos sa Sarajevom neće se naravno bitno izmeniti ali ćete zato saznati nešto novo o sebi. Posle te duge šetnje Sarajevskim ulicama i vremenima osetićete da vam je nešto dato a da to nije samo hrpa istorijskih činjenica o gradu koji je bio Jugoslavija u malom.
Priča je dakle o nama, o Balkanu i balkanskom mentalitetu.

Postoji ta studija o dečijim odnosno naivnim crtežima o tome kako ta "nezrela" predstava stvara tenziju u oku posmatrača. Verujem da nije slučajno odabrana jer je I naracija na neki način vođena iz sadašnjosti ali i iz piščevog detinjstva, ali tu nema pastorale i naïve. To je pogled odraslog deteta koje i dalje oseća sve što može dete ali i zna sve što može čovek u zrelim godinama. Znate to kada čitate Jergovića ili kada sa njim razgovarate.

Rec je uistinu o vrhunskom možda najvećem balkanskom pripovedaču, koji nema problem sa time da ispriča bilo koju priču, da je izvede iz bilo kog makar i najmanjeg osnova. Sarajevo, plan grada nije klasičan roman čiji se tekst pretapa u neprebrojivim nivoima značenja, već više zbirka kratkih pripovedaka i skica za pripovetke i novele. Čita se lako i sa radošću, iako njegova intonacija i atmosfera nije svečana niti radosna. To je priča o gradu koga vise nema i ljudima koji su iz njega nestali. Pisac ne želi da oni budu zaboravljeni.
Zapravo Jergovic je hronicar i njegova najduža, ako ne i najvažnija borba je ona protiv zaborava. U svojim secanjima na grad, koji je "pun nestalih ljudi, imena a pomalo i nestalih naroda," kojih kako kaže više nema "i neće se vratiti," on nije ni previse sentimentalan niti pristrasan. Jergović pise istinu, tačka.
Njegova je misao nesputana, rečenice minuciozno izvedene, a jezik bogat, bas kao i sećanje.
To je roman o ulicama i njihovim imenima, o prošlim vremenima, ali najpre o ljudima, onima kojih više nema i koji su živi samo u piscevom sećanju, o njihovim sudbinama, pregnucima, zabludama i uverenjima.

Iako je od samog početka čitaocu jasno da neće biti jedinstva radnje sem one geografske, kroz lično ispovedno iskustvo koga se pisac dotiče obraćajući se sebi u drugom licu jednine, njegova naracija nas savršeno lako vodi kroz sve te likove i njihove sudbine. Čak i kada tekst uključuje pomalo suvišne spiskove ličnih imena i adresa. Oprostićete mu to jer Jergovic se čita lako, iako to nije laka literatura i ona će vas dotaći na način svojstven istini, makar i ako vam se kao meni dogodi da dok čitate jednu od Sarajevskih urbanih legendi iz "zone sumraka" pod nazivom Bursa na kolo, u stan kroz otvorena vrata sat vremena pre ponoci upadne čovek koga ne poznajete i sedne za sto, blago škriputajuci zubima.
Tako vam je to sa istinom, ume da bude jako neprijatna, ali je svakako oslobađajuća.

Naravno ni ovaj rastanak sa Sarajevom neće biti bezbolan kao što rastanci nikada i nisu. Ipak, vrlo je izvesno da ova knjiga neće biti dobro prihvaćena u gradu kome je posvećena.
Jergović je jetak, čak i nemilosrdan kada treba govoriti o onome što ni jednom Sarajliji nije ugodno čuti, ali on na to ima pravo, jer to je reč o njegovom životnom iskustvu, detinjstvu i mladosti, sa kojom se takođe na neki način oprasta, bez dodatog šećera, kao besmrtni Arsen Dedic u svojoj možda najpoznatijoj baladi.

Naravno gotovo ce neizbezne biti i paralele sa Andricem i njegovom navodnom "ljutnjom" na Sarajevo i Bosnu. Naravno da ce u Jergovicevom bas kao i u prethodnom slucaju te paralele biti promašene. Bez namere da ga pravdam (što mu i nije potrebno) reći ću samo da Jergovic i ne govori sa pozicije nacionalnog radnika, iako zna ko je, već kao slobodan čoveka i u svrhu civilizacijskog dijaloga, malo višeg reda značenja od onog malogradjanskog i  interesnog koji vizijom dopire do sledećeg ručka.

Čitati Jergovića znaci uživati u susretu sa starim prijateljem, nekim bliskim posle koga ćete vam nešto biti dato.
Zato ga i mrze nacionalno svesne spodobe, svrzimantije i dobrovoljni davaoci tudje krvi, svih boja. Zbog tog njegovog dečačkog osmeha, oštrog oka i istine koju govori.