Jedan od specijaiteta Balkana svakako predstavlja i način na koji ti poželi dobrodošlicu. Na beogradskom aerodromu posle duge šetnje kroz ogroman i pust prostor namenjen preuzimanju prtljaga i carini, bivate izručeni direktno u krkljanac i gužvu u kojoj zajedno sa dragim osobama koje te čekaju ili koje ti čekaš uvek stoje i oni: Dobro uhranjeni, krupni i agresivni muškarci sa rukama u džepovima koji žele da otmu par desetina ili stotina evra za vožnju do grada. Jedni stisnuti pored drugih, jer takva su balkanska pravila.
Pokazalo se da je više od dve i po decenije, odnosno od raspada SFRJ, država potpuno nesposobna da ih ukloni odatle.
- Ovi divljaci su i dalje tu? - pitam čoveka u uniformi aerodromskog obezbeđenja, i odmah se kajem zbog toga, jer bez tog odela on se savršeno uklapa u profil taksiste - ubice.
- Znaš, oni ne krše nikakav zakon, u stvari nema zakona po kom im može da se zabrani da stoje tu, - odgovara tip.
Sve jasno. Dobro uhranjene siledžije su ovde dominantan i prihvaćen kulturni model, baš kao i korupcija. Odnosno korupcija jeste sistem. Posle carine ide odmah pljačka, nema međuprostora, baš kao što se od pokretnih vrata pređe još svega par koraka do izlaska iz aerodromske zgrade, tako da imaš svega nekoliko metara u klaustrofobično niskom holu, da prepoznaš ili da tebe prepoznaju pre nego što nastupe ajkule.
Mislim da je pogrešno tražiti da se uklone siledžije. To je zaista preveliki zadatak, za ovaj stadijum razvoja državne uprave. Mislim da bi za početak bilo sasvim dovoljno da samo produže taj hodnik u kome se prepoznaju oni koji dolaze i oni koji odlaze.
Dajte malo više od tih par teskobnih metara, pod rešetkom kao u garaži parking servisa
.
Znate ono, kao u filmovima, pedesetak metara dugačak, svetao i čist hodnik, ljudi hodaju sa koferima i gledaju sa jedne strane neke lepe slike, a sa druge lica rodbine, prijatelja i poslovnih partnera, koji mašu, pa onda neko upozorenje pa tek onda, na kraju razbojnici.
Pokazalo se da je više od dve i po decenije, odnosno od raspada SFRJ, država potpuno nesposobna da ih ukloni odatle.
- Ovi divljaci su i dalje tu? - pitam čoveka u uniformi aerodromskog obezbeđenja, i odmah se kajem zbog toga, jer bez tog odela on se savršeno uklapa u profil taksiste - ubice.
- Znaš, oni ne krše nikakav zakon, u stvari nema zakona po kom im može da se zabrani da stoje tu, - odgovara tip.
Sve jasno. Dobro uhranjene siledžije su ovde dominantan i prihvaćen kulturni model, baš kao i korupcija. Odnosno korupcija jeste sistem. Posle carine ide odmah pljačka, nema međuprostora, baš kao što se od pokretnih vrata pređe još svega par koraka do izlaska iz aerodromske zgrade, tako da imaš svega nekoliko metara u klaustrofobično niskom holu, da prepoznaš ili da tebe prepoznaju pre nego što nastupe ajkule.
Mislim da je pogrešno tražiti da se uklone siledžije. To je zaista preveliki zadatak, za ovaj stadijum razvoja državne uprave. Mislim da bi za početak bilo sasvim dovoljno da samo produže taj hodnik u kome se prepoznaju oni koji dolaze i oni koji odlaze.
Dajte malo više od tih par teskobnih metara, pod rešetkom kao u garaži parking servisa
.
Znate ono, kao u filmovima, pedesetak metara dugačak, svetao i čist hodnik, ljudi hodaju sa koferima i gledaju sa jedne strane neke lepe slike, a sa druge lica rodbine, prijatelja i poslovnih partnera, koji mašu, pa onda neko upozorenje pa tek onda, na kraju razbojnici.
Нема коментара:
Постави коментар