Sarajevo, plan grada

Ukoliko, kao ja, na svoju sramotu, niste bili u Sarajevu i ako vas ne uplasi 460 i kusur stranica Jergovicevog novog romana SARAJEVO PLAN GRADA i skupite 20tak evra, pred vama je, istinsko uzivanje u intimnom,literarnom i emotivnom oprostaju jednog pisca sa rodnim gradom. Kada završite sa čitanjem, vaš odnos sa Sarajevom neće se naravno bitno izmeniti ali ćete zato saznati nešto novo o sebi. Posle te duge šetnje Sarajevskim ulicama i vremenima osetićete da vam je nešto dato a da to nije samo hrpa istorijskih činjenica o gradu koji je bio Jugoslavija u malom.
Priča je dakle o nama, o Balkanu i balkanskom mentalitetu.

Postoji ta studija o dečijim odnosno naivnim crtežima o tome kako ta "nezrela" predstava stvara tenziju u oku posmatrača. Verujem da nije slučajno odabrana jer je I naracija na neki način vođena iz sadašnjosti ali i iz piščevog detinjstva, ali tu nema pastorale i naïve. To je pogled odraslog deteta koje i dalje oseća sve što može dete ali i zna sve što može čovek u zrelim godinama. Znate to kada čitate Jergovića ili kada sa njim razgovarate.

Rec je uistinu o vrhunskom možda najvećem balkanskom pripovedaču, koji nema problem sa time da ispriča bilo koju priču, da je izvede iz bilo kog makar i najmanjeg osnova. Sarajevo, plan grada nije klasičan roman čiji se tekst pretapa u neprebrojivim nivoima značenja, već više zbirka kratkih pripovedaka i skica za pripovetke i novele. Čita se lako i sa radošću, iako njegova intonacija i atmosfera nije svečana niti radosna. To je priča o gradu koga vise nema i ljudima koji su iz njega nestali. Pisac ne želi da oni budu zaboravljeni.
Zapravo Jergovic je hronicar i njegova najduža, ako ne i najvažnija borba je ona protiv zaborava. U svojim secanjima na grad, koji je "pun nestalih ljudi, imena a pomalo i nestalih naroda," kojih kako kaže više nema "i neće se vratiti," on nije ni previse sentimentalan niti pristrasan. Jergović pise istinu, tačka.
Njegova je misao nesputana, rečenice minuciozno izvedene, a jezik bogat, bas kao i sećanje.
To je roman o ulicama i njihovim imenima, o prošlim vremenima, ali najpre o ljudima, onima kojih više nema i koji su živi samo u piscevom sećanju, o njihovim sudbinama, pregnucima, zabludama i uverenjima.

Iako je od samog početka čitaocu jasno da neće biti jedinstva radnje sem one geografske, kroz lično ispovedno iskustvo koga se pisac dotiče obraćajući se sebi u drugom licu jednine, njegova naracija nas savršeno lako vodi kroz sve te likove i njihove sudbine. Čak i kada tekst uključuje pomalo suvišne spiskove ličnih imena i adresa. Oprostićete mu to jer Jergovic se čita lako, iako to nije laka literatura i ona će vas dotaći na način svojstven istini, makar i ako vam se kao meni dogodi da dok čitate jednu od Sarajevskih urbanih legendi iz "zone sumraka" pod nazivom Bursa na kolo, u stan kroz otvorena vrata sat vremena pre ponoci upadne čovek koga ne poznajete i sedne za sto, blago škriputajuci zubima.
Tako vam je to sa istinom, ume da bude jako neprijatna, ali je svakako oslobađajuća.

Naravno ni ovaj rastanak sa Sarajevom neće biti bezbolan kao što rastanci nikada i nisu. Ipak, vrlo je izvesno da ova knjiga neće biti dobro prihvaćena u gradu kome je posvećena.
Jergović je jetak, čak i nemilosrdan kada treba govoriti o onome što ni jednom Sarajliji nije ugodno čuti, ali on na to ima pravo, jer to je reč o njegovom životnom iskustvu, detinjstvu i mladosti, sa kojom se takođe na neki način oprasta, bez dodatog šećera, kao besmrtni Arsen Dedic u svojoj možda najpoznatijoj baladi.

Naravno gotovo ce neizbezne biti i paralele sa Andricem i njegovom navodnom "ljutnjom" na Sarajevo i Bosnu. Naravno da ce u Jergovicevom bas kao i u prethodnom slucaju te paralele biti promašene. Bez namere da ga pravdam (što mu i nije potrebno) reći ću samo da Jergovic i ne govori sa pozicije nacionalnog radnika, iako zna ko je, već kao slobodan čoveka i u svrhu civilizacijskog dijaloga, malo višeg reda značenja od onog malogradjanskog i  interesnog koji vizijom dopire do sledećeg ručka.

Čitati Jergovića znaci uživati u susretu sa starim prijateljem, nekim bliskim posle koga ćete vam nešto biti dato.
Zato ga i mrze nacionalno svesne spodobe, svrzimantije i dobrovoljni davaoci tudje krvi, svih boja. Zbog tog njegovog dečačkog osmeha, oštrog oka i istine koju govori.

Dusko nema prijatelja

Moze se reci da su razlozi koji su me opredelili da u Zvezdara Teatru pogledam predstavu Rodjendan gospodina Nusica, licni i sentimentalni, jer valjda svi koji su ikada nogom krocili u pozoriste znaju da Dusan Kovacevic jos od pada Berlinskog zida nije napisao pristojan dramski tekst. Stara je i tuzna beogradska prica da je ovaj najvazniji zivi a verovatno i jedan od najvecih modernih srpskih dramskih pisaca u dubokoj i dugotrajnoj autorskoj krizi vec decenijama i to samo po sebi nije nikakav problem.
Problem je to sto on uporno iz godine u godinu, proizvodi i postavlja na scenu Zvezdara Teatra niz objektivno katastrofalnih tekstova. Ovaj je svakako jedan od najgorih do sada.
To njegovo blamiranje i rasprodaju kredibiliteta sa mukom nose glumci ovog teatra, jedva se boreći sa praznim recenicama i Bradicevom labavom rezijom. Vidi se to jos od prvih replika.
Najtuznije od svega je zapravo to stalno Kovacevicevo lamentiranje i skanjivanje nad samim sobom. Naaaaravno On je danasnji Branislav Nusic kome eto nema ko da proslavi rodjendan. Pre toga bio je Sterija...
 Kako i prilici Branislav - Lecic (igra Nusica) prava je karikatura samog sebe, sto je takodje dugogodisnji kontinuitet

Utisak malo popravlja Dragan Petrovic, sto uz psovke Tamare Dragicevic ne menja stvar ali pomaze da publika ne zaspi ili napusti salu pre kraja. Sve je to samo jedna velika tragikomedija u kojoj kao svom suverenom zanru briljira covek koji se vec toliko dugo sali na svoj i nas racun.
Nova Kovaceviceva predstava ceka nas vec iduceg meseca. Verovatno najbolja, koja ce sve to lose da pokrije, ili mozda nece?
Kazu, ni jedan kockar se nije ukopao zato sto je mnogo gubio nego zato sto se vadio. Takodje kockari nemaju prijatelja koji bi im rekli da se samounistavaju u nameri da prevare ceo svet. Nema ni nas Dusko.

White Duke - Black Star

Ucestvujmo u zabavi

Vise od decenije bespomocno svedocimo trend razaranja jedinstvene lepote bliskoistocnih gradova, prvo Bagdada, Damaska, Alepa, sada Palmire.

Uspesno se, iako malo drugacije, razvaljuje i po Beogradu i drugim istocno evropskim gradovima. 

Rusenje traje u arhitekturi ali i javnom govoru. Estetsko i eticko su jedno. Dominantna premisa je da sve sto vidimo jeste vec vidjeno, prepoznato iako nije shvaceno, pezorativno, zovijalno i polusvareno. Taj diskurs zapocinje sa sledecom temeljnom paradigmom: Sve je moguce, i nista nije istina.

Odnosno, sve sto je vazno i lepo zapravo je trivijalno i ruzno. Javnost je svuda, uzasno je povrsna i glupa a Mi, mi smo isti kao ona. Osudjeni na blamazu ucestvovanja u "javnom mnjenju" koje kao da sistemski na smrt osudjuje svaku lepotu, a sa njom i istinu. To je kazu sve posledica, nusefekat postmoderne – nema istine, nema lazi, nema lepo i ruzno, sve ide, sve je jednako dobro. Nema izuzentno, vrhunski, autorski, suptilno... Ima: sve zajedno, odjednom, pomesano, neznalacki, za sve ukuse...ali zaista za sve.

Ipak oni koji cmizdre nad starom lepotom i istinom, mozda treba da se utese. Mozda treba da slavimo, da na svoj nacin ucestvujemo u toj divljoj zabavi rusenja. Mozda bas tako treba, da sve nestane da bi nesto novo moglo da pocne. Od pocetka

Dobrodošlica Balkan style

Jedan od specijaiteta Balkana svakako predstavlja i način na koji ti poželi dobrodošlicu. Na beogradskom aerodromu posle duge šetnje kroz ogroman i pust prostor namenjen preuzimanju prtljaga i carini, bivate izručeni direktno u krkljanac i gužvu u kojoj zajedno sa dragim osobama koje te čekaju ili koje ti čekaš uvek stoje i oni: Dobro uhranjeni, krupni i agresivni muškarci sa rukama u džepovima koji žele da otmu par desetina ili stotina evra za vožnju do grada. Jedni stisnuti pored drugih, jer takva su balkanska pravila.
Pokazalo se da je više od dve i po decenije, odnosno od raspada SFRJ, država potpuno nesposobna da ih ukloni odatle.

- Ovi divljaci su i dalje tu? - pitam čoveka u uniformi aerodromskog obezbeđenja, i odmah se kajem zbog toga, jer bez tog odela on se savršeno uklapa u profil taksiste - ubice.
- Znaš, oni ne krše nikakav zakon, u stvari nema zakona po kom im može da se zabrani da stoje tu, - odgovara tip.

Sve jasno. Dobro uhranjene siledžije su ovde dominantan i prihvaćen kulturni model, baš kao i korupcija. Odnosno korupcija jeste sistem. Posle carine ide odmah pljačka, nema međuprostora, baš kao što se od pokretnih vrata pređe još svega par koraka do izlaska iz aerodromske zgrade, tako da imaš svega nekoliko metara u klaustrofobično niskom holu, da prepoznaš ili da tebe prepoznaju pre nego što nastupe ajkule.

Mislim da je pogrešno tražiti da se uklone siledžije. To je zaista preveliki zadatak, za ovaj stadijum razvoja državne uprave. Mislim da bi za početak bilo sasvim dovoljno da samo produže taj hodnik u kome se prepoznaju oni koji dolaze i oni koji odlaze.

Dajte malo više od tih par teskobnih metara, pod rešetkom kao u garaži parking servisa
.
Znate ono, kao u filmovima, pedesetak metara dugačak, svetao i čist hodnik, ljudi hodaju sa koferima i gledaju sa jedne strane neke lepe slike, a sa druge lica rodbine, prijatelja i poslovnih partnera, koji mašu, pa onda neko upozorenje pa tek onda, na kraju razbojnici.

Najvažnija od svih iluzija

Zašto su progresivni i pristojni ljudi u politici, na Balkanu uvek u inferiornoj poziciji?

Primer je evo najsvežiji Josipović. Jedan normalan, decentan čovek i sasvim solidan predsednik, bez skandala, odmerenih izjava i dobrog muzičkog ukusa, mora da se zubima i noktima bori za drugi mandat protiv manje više anonimne populističke kandidatkinje, bez platforme. Takođe sasvim je moguće, da će Josipović izgubiti.

Razlog je jednostavan.
Problem progresivnih i pristojnih je to što imaju usku platformu za oslonac, koja se uz to stalno ljulja, klima i škripi. Ta konstrukcija je klimava zato što je nažalost zasnovana na iluzijama.

Oni, pristojni kandidati, moraju da paze da nikoga ne naljute jer zavise od: kritičke inteligencije, za levicu senzibilisanih biznis lidera, univerzitetske elite, manjinskih naroda, NVO sektora, liberalnog građanstva i oppinion makera, kulturnih delatnika i nezavisnih komentatora... Sve te grupe su na Balkanu ili endemske vrste, ili usled objektivno teških uslova za svoj životni stil, nekako uvek na rezervi i u crvenom - skoro pa bez goriva. Gotovi da zaplaču kada im se na semaforu ispred nosa upali crveno svetlo. Svima njima, tim dragim ljudima sa pogrešnim zanimanjima (znate to - danas su sva zanimanja pogrešna osim onih u IT industriji) potreban je neko da se na njega naljute kada im se sve skupi, a to je opet svako malo, ili stalno. U vremenima krize ovo je sve multiplikovano i balet održavanja ravnoteže na tom malom klimavom podijumu postaje sve nadrealniji.

Tako su svoje karijere iznenada završavali mnogi progresivni političari na Balkanu jer im je jedan deo njihovog biračkog tela uvređen iznenada okrenuo leđa i ostavio ih da se čude kako je moguće da je tako lako propalo nešto tako "ozbiljno i važno."

Problem je u tome što su ljudima iz gore pobrojanih kategorija potrebne brojne iluzije da bi nastavili da žive tu gde žive a posebno ta o mestu na kome žive.
Kada okreću leđa progresivnim političarima na Balkanu, sve gore pobrojane grupe perpetuiraju iluziju da žive u "normalnim" zemljama gde nema mnogo razlike između jedne i druge dominantne političke opcije. Ta najvažnija od svih iluzija, ostavlja ih tu gde jesu.

Što me opet tera da pomislim, možda je ipak bolja emigracija i ćutanje, nego beli listić i srdžba.