Malo je blam - Little bit embarrassing

Ono što se na srećnijim mestima na Planeti naziva Urbano planiranje, ovde na Balkanu se, možda zbog greške u prevodu ili karakteru, najčešće čita kao Poluplanirano Ruiniranje. Vreme je da se suočimo sa tim, ne snalazimo se najbolje u gradovima, a ni sa planiranjem. Nešto bolje nam ide sa rušenjem.

The topic which is in the more fortunate places on Planet called Urban Planning, here in Balkans, maybe for the mistake in translation, or in character, is understood as Semi-planed Devastation. It is time to face up with the fact, that we do not seem to get by best, in the urban situations, or for that matter any kind of planning. We do a little bit better with demolition.

Možda uopše nije bio potreban uvod da se kaže da skoro ni u jednom glavnom gradu u Evropi, (sa par izuzetaka u bližem susedstvu) zabranjeno je kačiti kućne split-sisteme po fasadama ulica u centralnoj gradskoj zoni. Jednostavno: To je jako ružno i to se ne radi, tačka. Dakle, ne može, jer se na to gleda kao na običan vandalizam.
Kada je reč o spomenicima kulture, poput zgrade Predsedništva - odnosno Novog Dvora, verujem da to nikome do sada ne bi palo na pamet ma o kakvoj balkanskoj vukojebini da se radi.

Maybe it was not needed to give this introduction in order to say that in almost any of capital cities in Europe it is unimaginable to get a permit to put up the home split system on facade of the central urban zone. Simply: It is not done, full stop. Not allowed as it is considered to be vandalism.
However, when historical monuments are involved, such as building of Presidents office - former New Royal Palace, I believe no one so far did not came up with such brilliant idea no mater in what kind of Balkan remote spot.
 

Malo je blam, zar ne? Ipak treba reći da ova moda nije došla sa poslednjim izborima. Jer kako inače objasniti ovo:

It is a little bit embarrassing isnt it? However it should be said that this fashion did not came about after last elections. Othervize, how this (picture above) could be possible,

Ili činjenica da se fasada palate Albanija bukvalno raspada jer su mermerne ploče uništene od strane pregalaca sa bušilicama.

Or the fact that marble facade of Palace Albania (above) is literally falling apart due to the entrepreneurs with drillers.


Malo je blam...

Just little bit embarrassing...

Čuburska Lipa Cubura Linden

Problem je sa nedostatkom saosećanja, ili svesti. U prevodu potrebno je da ostavimo makar malo mesta za život onima pored nas. Posebno onima koji su bezglasni, koji ne mogu da uzvrate ili da pobegnu kada su zlostavljani.

The problem is one of lack of compassion, or consciousness. In translation we should leave a little bit of space for those around us to live also. Especially to those who are silent, cant strike back or run away when mistreated.

Tako isto ako stablo jednog drveta zalijete betonom. ili okružite zgradom, to je isto kao da ste ga ubili. U stvari malo je gore, jer je onda osuđeno na sporo umiranje od žeđi. Rezultat je ovo

Thus it is same when tree is locked in concrete, or surrounded by building, it is same as dead. In fact it is worse as it is then sentenced to slow death of thirst. The result is this

Stvari su jednostavne. Dajte prostora drugima i odjednom će se prostor otvoriti za vas.
Things are actually simple. Give space to other and suddenly space will open for you.

Naj-Evropljanin

Samo u zemlji istinske tragične komedije čovek poput Slobodana Samardžića može da studentima predaje predmete: Evropska Unija/Evropski odnosi

https://www.youtube.com/watch?v=HKHnAFBCM68
To je čovek kome se, od kada sticajem nesrećnih okolnosti pratim srpsku unutrašnje političku scenu, ni jednom nije omaklo da kaže i jednu pozitivnu stvar vezano za EU. Taj kapitalni licemer, dobrovoljni davalac tuđe krvi i najbolji drug nosferatua srpske politike decenijama raskrinkava tu veliku iluziju zvanu EU i zablude naivnih Srba koji joj opijeni mantrom Evropa hrle u zagrljaj.
On je jednostavno, kao i njegov šef, baš sve suprotno od onoga što su ideali EU odnosno modernosti, ali i osnovnog humanizma.
Emocionalni invalid, nacionalista narikač i prizivač katastrofa, ksenofob, pasivno agresivni totalitarac, taj nam treba, mi smo nekako baš njega izabrali da mladima objasni šta znače te zlatne zvezde na plavoj pozadini. Da im objasni kako da i oni zasijajusa njima.
Smejte se, sve drugo je glupo. Takođe je i jedina efikasna zaštita od ove vrste koja zrači jednako pozitivno kao i Fukušima.
 

Bože Pravde

Kao i mnogi građani ove zemlje gledam ujutro jutarnji program Javnog servisa jer nema boljeg načina da se brzo razbudite do glupostima izgovorenim od državnih službenika koji se često guraju da budu gosti ovog inače veoma gledanog programa (share od preko 1.7 milliona)

Reč je bila o neverovatnoj vesti koja je prekjuče prostrujala o pronalasku nebrojenih umetničkih dela ulja na platnu velikih majstora, u jednom stanu, u Minhenu
http://www.jta.org/2013/11/04/news-opinion/world/cache-of-nazi-looted-art-found-in-munich

Tim povodom gosti su bili predstavnci domaćeg Europola or something like it tu se pretpostavljate našao i podsticaj za buđenje i razlog za nastanak ovog bloga. Priča tako gospođa kako će eventualno biti "problem da se slike vrate naslednicima jer tobože vlasnik možebiti ima priznanice da je platio sliku prethodnom vlasniku."
To se misli na vreme III Rajha.
I počeh namah budan svoj jutarnji dijalog sa TV prijemnikom

"Pa nisu to gospođo srpski sudovi, koji će da odlučuju o toj stvari," uhvatih sebe kako vičem ispod jorgana "nisu to ovi naši što za pare otimaju decu majkama, kojima zastarevaju procesi protiv vlasnika piramidalnih banaka, tužioci što se ne žale na presude od 10 godina silovateljima i ubicama pa im izlaze posle polovine odležane kazne.
Nisu, to su neki drugi, nemački sudovi... 

Oni će znati da se prisete i nekih pravnih formulacija, od kojih meni na pamet pada npr "nesavesna kupovina"

U čemu je dakle moj problem sa celom ovom pričom. U tome što mi se čini da nije samo sudstvo krivo što je definitivno najgori segment državnih institucija u ovoj zemlji.
Mislim da ima veze sa ukupnim osećajem za pravdu, sa moćima suđenja odnosno osnovama moralnosti i poznavanja dobra i zla. U pitanju je ukupan kontekst.
Ipak samo je u zemlji narativa istinske tragične komedije koja ima toliko poremećene kriterijume moralnosti "potrebno" da se himna zove Bože Pravde.
Jer moralno naime nije ono što mi mislimo ili govorimo da jeste Moralno je ono što radimo kada imamo moć. Odnosno na nivou pojedinačnog - ono što radimo svaki dan, na nivou kolektivnog ono što smo radili pre malo više od jedne decenije kada smo imali moć nad drugima.
Ipak treba znati da se suprotnosti nekada i prožimaju i da negativni simboli umeju da postanu i pozitivni. Ali mora se jednom i odnekud početi. Najbolje od sebe.

Domaćin

Termin "Domaćin" jedan je od ključnih za razumevanje ovdašnjeg vrednosnog sistema i popularnog diskursa. Zato je od velike važnosti posebno za političku nauku jer predstavlja važan idealno tipski model koji se projektuje kroz sve nivoe javne uprave. Umesto državnog službenika mi imamo njega - domaćina.

Šta se krije iza tog termina u aktuelnoj interpretaciji - odgovor je nažalost jednostavan, pod uslovom da se prihvati upotreba tuuđica odnosno u ovom konkretnom smislu turcizma (što nije bez značaja samo po sebi). Jer domaćin je zapravo najpre - Kabadahija. Za neupućene će biti poseban post o ovom balkanskom tipu ličnosti.
Dakle, na svakom od nivoa vlasti postoje ti od vlasti ošamućeni svatovi oko kojih je vakuum, koga stvaraju njegovi ukućani, odnosno birokrate. Taj razređeni vazduh naročito pogoduje ovoj transformaciji.

Često pripit  ili sasvim pijan (od vlasti ili alkohola) domaćin je uvek okružen ljudima kojima ne pada na pamet da mu upute bilo kakvu kritiku, jer su pred njim oni uvek manje od ljudi, nebitni. Jedini važan je on, jer sa njime započinje i završava njihova istorija.
Primer, nedavna poseta premijera Srbije Ankoni i izjava da je Italija jedini pravi prijatelj Srbije na Zapadu.
To je dakle bila pohvala Italiji koja zaista jeste benevolentna prema Srbiji i jedan od najvećih investitora ali zašto je bilo potrebno svima drugima zaleptiti šamar. Možda zato što drugi govore stvari koje nisu uvek tako prijatne. Oni se bre, ne ponašaju onako kako je Domaćin navikao da ga tretiraju kod kuće.
A ako ne hvali, on šamara. To su jedina dva moda, jer kao totalitarac on mora da ignoriše svaku nijansu. Posebno onu koja se tiče evropskih političkih odnosa snaga a sa njima i svoje realno mesto u njoj.

On brate voli da ga tapšu po ramenu, domaću hranu i atmosferu, narodnu muziku i to...

I to tako ide dok mu neko ne zalepi šljagu nazad ali par puta jače. E onda domaćin menja pesmu.
Tako smo pre par meseci imali smo slučaj da je g Premijer odvalio da su sve zemlje koje su bile na strani nacista tokom tog istog rata sada odavno u Uniji, i upitao se glasno kako to može, pa je posle morao da objašnjava da nije mislio to što je rekao.

Kad se domaćin malo otrezni i nasluti da je to čudno pucketanje koje čuje zvuk sopstvenih rebara onda odjednom zna šta treba da se radi i gde treba da se ide kako da se govori i šta je to zaista Evropa danas. Baš kao što je znao da u izbornoj kampanji treba da iskopira spot za završnog Olandovog mitinga, da trči u Pariz i moljaka da "nas ne udave" a da se onda komotno i kolektivno izšora po istoj 14 jula u Beogradu.


Naravno sve to tako može zbog ljudi koji ovde žive. Nije Domaćin takav zato što voli jedino tu ulogu, već zato što se ona od njega traži, bespogovornom ropskom poslušnošću njegovih ukućana. Skok od domaćina do državnog službenika je korak od sedam milja, kao i onaj od ukućana do građanina.

Uvek i jedino, tragična komedija

Oni koji se pitaju zašto je svaki pokušaj uvođenja zakonitosti u ovoj zemlji neophodno pretvoriti u sopstvenu parodiju, verovatno još nisu upoznati sa jednom drugom zakonitošću vezanom za ove prostore a to je ona da je jedini pravi narativ ovde uvek i jedino bila parodija, banalnost i tragična komedija.

Parodija je kada čovek koji je dokazano gradio nelegalno veliki komercijalni objekat i bio uključen u prevare gde god da je radio u državnoj upravi, upravo onaj koji treba da sprovodi proces legalizacije.
http://www.vreme.com/cms/view.php?id=494579&print=yes


Dramaturški gledano da biste imali pravu tragi komediju, morate imati i tragične i komične situacije i događaje koji se prelivaju iz jednog u drugo značenje, kao i likove tragičare - to su oni koji igraju po pravilima, ali će pristati da budu izigrani što njihovo poštenje transferiše u podaništvo i samouverene siledžije koji će kroz pravila proći kao kroz puter oslanjajući se najpre na svoje dubinsko poznavanje mentaliteta ljudi pored kojih žive.

Onako kako je jedan Obren Joksimović morao da bude ministar zdravlja u Đinđićevoj vladi i kako aktualna ministarka zdravlja juče kaže da je "prava korupcija u zdravstvu u velikim nabavkama" a rečenicu završi mrtva hladna konstatacijom da je to stvar mentaliteta, kao da njen potpis nije ispod svakog tendera za nabavke u zdravstvu, tako i jedan Ilić MORA da bude zadužen da legalizuje bespravne objekte po Zlatiboru, Tari i drugim nacionalnim parkovma.
Niko drugi, mora on, inače nema prave zajebancije.
Legalizaciju Mora da vodi čovek, koji je kroz iglene uši izbegao da dopadne zatvora, zbog napada na novinare koji ga je pitao nešto nezgodno u vezi njegovih poslova naravno jer je zapravo to za njega jedino ozbiljno i nezgodno. Čovek koji je pomenut kao organizator u snimljenom razgovoru ljudi koji su uhapšeni za muljanje sa naplatom putarina. E sad baš on treba da sprovodi zakon, što reče Vuk Drašković da bude koza koja će čuvati kupus. Ali možda je pravi citat onaj koji prihvata kumu pomenutog književnika - episkopu ubilačkih banalnosti: Ko vam je kriv što ste mi verovali! Sve je dakle šala, osim love i sile.
And the joke... is on you.

Ludilo sa autoritetom

Blic mi ovih dana baš uspešno diže pritisak. Prvo sa kontinuiranim, G. Orvel, Animal-Farm-style skandiranjem za novog ministra finansija a danas, naravno sa novim planovima za ulepšavanje Beograda.

Planovima o kojima se niko nije izjasnio. Ili možda jeste? Koje niko nije video i koji su na kraju samo jedan u nizu materijalizacija ludila sa autoritetom političke ili finansijske moći. U stvari ispravka, samo što se nije izjasnio najvažniji dvojac u zemlji koji naravno te stvari najbolje zna.
A onda je na redu Kalemegdan...
Neka se pripremi Beogradska tvrđava za jedan napad koji do sada nije pretrpela.

Po ko zna koji put ljudi koji upravljaju, ukapirali su da im treba nešto što će da odjekne! Novi landmark. Ne trebaju, čiste ulice, bolji prevoz, institucije, posao ljudima, čistija životna sredina, bolja hrana.
Treba nam OBLAK! Čelično plastični monstrum ispred Kalemegdana koji treba da ga spoji sa rekom?
Inače tvrđava je već neko vreme na meti naših vizionara. Prvo smo imali ovo

http://www.dezeen.com/2012/12/05/beko-masterplan-by-zaha-hadid/
a sada nam sledi ovo
http://www.blic.rs/Vesti/Beograd/253701/Setnja-po-oblaku-od-Save-do-Kalemegdana

Ovde ljudi koji su na vlasti u Gradu decenijama ne mogu da nauče da je njihovo da se bave komunalnim, ili ekonomskim  pitanjima! Ne da izmišljaju ponovo grad koji traje 5000 godina i menjaju njegov izgled kako se kome učini da bi trebalo, sa Teslinim tornjevina i po život vozača opasnim fontanama na Slaviji.
Ipak ono što je zaista strašno i jezivo jeste tišina i mir sa kojim se prihvata sav taj diletantizam i proizvoljnosti. Anything goes. Umorni, gladni, polu-ludi stanovnici ne reaguju ni na šta.
 Kao u jednoj velikoj instituciji za mentalno obolele, koji su svi toliko pod sedativima da ne mogu da povežu dve misli u jednoj rečenici.
Ali da ne bi bila baš potpuna tišina, moram da kažem ako im niko nije rekao, ili su zaboravili:
Shvatite, vi ste službenici i treba da budete servis građana, dakle sistem, institucije, komunalne stvari... Niste tu gde ste da budete kreativni i da se izražavate na panorami grada, kao sa uma sišavši nad novinama.   

Zašto iskoreniti ekstremizam

Priznajem, bio sam juče na utakmici i gledao Partizan, taj nepresušni izvor razočarenja, za moju vrstu koja se stručno naziva "lečeni Grobar."
Krenuo sam sa dobrim osećajem da možemo da prođemo trapave, iako fizički dobro pripremljene Bugare, ali posle svega dvadesetak minuta na zapadnoj tribini više ne mislim tak.
Zašto? Prečka, jedan napad drugi. Momci ne igraju loše ali vajb na stadionu... ekstremno je loš. Ne zato što je tiho. Glasni su Grobari ali vajb, atmosfera = čista, destilovana  mržnja.
Prema čemu? Pa, manje više - prema svemu:
Mrze se i psuju naši, njihovi igrači, navijačima jednim drugim onom što je seo na nečije mesto, onim lopovima u loži...zviždi se sudijama kada stupe na teren, naravno za dobrodošlicu. Svima majku... Dobro je da se ne sviraju himne...

Iako je igra OK ljudi oko mene psuju dobacuju nervozno, svako vraćanje lopte nazad prati se zvižducima, i naravno dve sukobljene navijačke tribine sa vatrenim navijačima časte se međusobno. Jedna manja grupa zovu se Zabranjeni, i oni su na Istoku a drugi su jeli na punom Jugu. Imamo dakle dve ekstremne navijačke grupe. Ne jednu, već dve. Njihove različite pesme ne daju mi da se koncentrišem na igru i da razumem šta se događa na terenu. Vidim samo da su Bugari slabi ali da Partizan ne može do gola, nema radosti u igri. Onog osećaja da je gol (kolektivno orgazmičko iskustvo) u vazduhu.
Nema u stvari ni Igre, zato što je niko više i ne očekuje i ne traži. Traži se neko da se zgazi, da se ponizi i satre. Jer mržnji stalno treba brza hrana.
Ljudi koji su došli sa porodicama i decom, deluju pomalo preplašeno iako zbog same dece to prikrivaju, pošto je umesto iščekivanja radosti i dalje stalno prisutna strepnja od nečeg ekstremno lošeg što bi moglo da se desi evo sad, upravo ovog trenutka. Šta god, samo ne fudbal. Igra loptom. Koje nema. Jer zna se ko su ovde gazde na masovnim sportskim događajima. E tu je srce poraza.
Fudbal u rukama demagoga, kriminalaca i ekstremista, na stručnim pozicijama upravama i tribinama.
A ekstremizam ne daje za rezultat ništa osim katastrofa, manjih ili većih razmera. Ekstremizam je slaba tačka, žarište u organizmu.
Dobro je što navijači dolaze ali, atmosfera koju stvaraju je ubilačka, ne pobednička. Poenta je sledeća
Ekstremizam je luzerski, i instrument je poraza.
Treba ga iskoreniti.